To zlo je ušlo u naš život prije 5-6 godina. Prvi put kada je došlo bilo je samo u svojoj sobi, i nije izlazilo, nekoliko dana poslije počele su zle čini zmije. Samo je sjedila za stolom i smijala se budalama kako se jedni sa drugima svađaju a ona je upravljala sa nama. Paleći jednu za drugom cigaru i gledajući nas promatrajući kada će moći da učini opet po kozna i koji put neku glupost da se mi živciramo, a kada dođe njezin dragi da ona ispane da je glupa a ne da nas izaziva glumi.Godine su prolazile a zlo je sve više jačalo i pravilo raskol naše obitelji koja nikad više neće biti ista. Jedino dobro je bila jedna mali anđeo koji i sada pati od velike brige njegovih roditelja. Koji su ga hranili kad se sjete ili samo kad je majčica bila gladna a ni onda ne bi jeo nego bi ga se samo zvalo. Budući da ja tada nisam nigdje radio pazio sam ga i bilo je sve dobro nije ni tražio majčicu kad ga je stalno odbacivala od sebe i tukla skrivećki noseći ga u sobu. Sada ima oko 3 godine i dobar je jer sam većinu vremena ja provodio sa njim hraneći ga i igrajući te učeći ga brojati do deset i abecedu koju baš do tad ni ja nisam dobro znao jer mi i nije puno trebala. Možda sam se previše trudio i brinuo se za tog malog anđela. Premda znam da me nikad neće voljeti kao svoje roditelje (a to i ne tražim) uvjek sam bio u blizini kad me je trebao. Ponekad mi kaže da me voli i da će me voziti u autu kad naraste, ali neznam hoće li to biti moguće. Jer znam i sada vidim i čujem dok je mali da mu njegova majčica stalno broji i da se ljuti kad kaže da sam ja njegova maza i da me voli. Pa se razmišljam kad odraste pun predavanja priča njegove majčice da me neće ni malo voljeti jer ne mora. Dok obitelj sa njezine strane mora voljeti i dobio bi svaki put batina kad bi nešta reko za njih što ne valaj, dok mu je ona pričala da su mu važniji ujo i drugi od mene i obitelji sa tatine strane. A njega nikad nije bilo kod kuće da vidi kakvu je zmiju doveo.
Mali anđeo nije naučio ni jesti ni ništa. To mi je najviše žao. Da njega nema ne bi ja prešutio svako izazivanje te zmije. Bojim se da će ga odvesti i da ćemo mi biti krivi. A zašto ćemo biti krivi kad nismo ništa učinili. Sami su došli i koliko dugo su tu mogli su kupiti neku kuću ili napraviti nešta a ne samo trošiti na šminku )lakove i turpije za nokte dužine prekocentimetra obojane u zvjezdice) i piće. Stalno napada svog dragog za kuću da nađe neku veliku i da je kupi. A on jadnik ne može sam, nema s kim krenuti napred iako oboje rade. Svako troši na svoju stranu. I uvjek je sve po njezinom pa makar je on i pijan i noć je, premda jedva stoji na nogama on mora da je vozi po noći i magli na brda kod njezine majke. Uopšte nemisli da je auto star, ceste su tamo prema tome selu loše, da vozi malo dijete, ne, ne, ne mora ići i kad je pitala moja i od dragog majka kako pijan može voziti ona brzo i smišljeno odgovori voziće nas neki prijatelj lagajući ode. Mi znamo da laže ali ništa nemožemo i tako svaki dan život prolazi i ništa nam dobro ne donosi.
Ali se ipak nadam da će doći i taj dan kad će ta zmija platiti za svoja zlodjela. To samo može Bog da naplati. I naplatiće, svako zlo čeka zlo, zato i ne pričam sa zmijom jer je zla i nema nikakvog dogovora sa njom.
